07. 09. 2017.

Urinarno kamenje kod pasa i mačaka

Urinarno kamenje kod ljubimaca


   Kućni ljubimci, baš kao i ljudi, mogu patiti od problema povezanih sa stvaranjem i izbacivanjem mokraćnog (urinarnog) kamenja.

   Ova pojava naziva se urolitijaza i zahteva dugoročnu strategiju lečenja i prevencije kroz medikamentoznu terapiju, konzervativno (hirurško) lečenje i poseban režim ishrane uz dosta tečnosti.

   Vrste urinarnog kamenja koje najčešće viđamo u veterinarskoj praksi dele se prema hemijskom sastavu:
- Struviti (magnezijum-amonijum-fosfatno kamenje)
- Kalcijum-oksalatno kamenje
- Cistinski kamenčići
- Amonijum-urati (Urati)
- Kalcijum-fosfatni, Kalcijum-karbonatni, silikatni i ostali, ređi tipovi kamenja

Vrste urinarnog kamenja kod pasa i mačaka
Vrste urinarnog kamenja kod pasa i mačaka. Kliknite za uvećanje slike (+)

Uzrok


   Kamenje nejčešće nastaje usled taloženja minerala iz urina kao što su soli magnezijuma, amonijaka, fosfata, kalcijum-karbonata i mokraćne kiseline u bubregu, urinarnim kanalima i mokraćnoj bešici.

   Ovi procesi se dodatno ubrzavaju nepravilnom i neadekvatnom ishranom životinje, čestom dehidratacijom, genetskim predispozicijama, metaboličkim, hormonskim i enzimskim poremećajima, variranjem pH urina, bakterijskim urinarnim infekcijama, povredama, dejstvom lekova i drugim patološkim procesima u međusobnoj korelaciji.

Rendgenski snimak kamenja u bešici kod psa - Panvet

  Sam početak procesa odvija se usporeno i na mikroskopskom nivou, a kada nastane značajnija masa, kamen počinje veoma brzo da raste, pa za 3-4 meseca može dostići veličinu manjeg oraha.
  Ponekad su kamenčići veoma sitni i ima ih mnoštvo - tada govorimo o tzv. mokraćnom pesku. Kod mačaka pored neorganskih soli češće mogu sedimentirati i neka organska jedinjenja.

  • Genetika: Genetski kontrolisana fiziologija nekih životinja uzrokuje da proizvode unutar svojih tela više nivoe supstanci koje su prekursori kristala - koji se izlučuju, ili se od njih formira kamenje u urinu.
  • Koncentracija sastojaka kamena: Što je veća koncentracija sastojaka koji čine kamenje u urinu, to je veći rizik da će se stvoriti kamen. Na koncentraciju ovih sastojaka može uticati količina minerala i proteina u ishrani, količina vode koju životinje pije i jedinstveni metabolizam životinje.
  • pH urina: Kiselost, ili alkalnost urina utiče na to da li će mineralni sastojci u njemu ostati rastvoreni, ili formirati kamenje. Neki kamenovi, kao što je struviti, formiraju se u alkalnom urinu, dok se drugi, uključujući kalcijum-oksalatno kamenje, češće formiraju u kiselom urinu. Na pH urina u velikoj meri utiče ishrana i stres.
  • Bakterijske infekcije: Bakterijske infekcije bešike (cistitis) igraju glavnu ulogu u nastanku struvitnih kamenčića iz dva razloga:
  1. Formiranje struvitnih kristala je obično uzrokovano bakterijama koje stvaraju enzim ureazu u bešici, tako da struvitni kristali predstavljaju i indikaciju infekcije bešike i stoga zahtevaju i antibiotsku terapiju.
  2. Bakterijske infekcije izazivaju alkalizaciju urina (sa pH višom od 7,0) što poboljšava stvaranje struvitnih kristala. 
  • Rasna predispozicija takođe postoji, pa su neke rase sklonije stvaranju bubreznih kamenaca od drugih rasa, kao što su: pudle, šnauceri, bišoni, dalmatinci, sijamske mačke itd...

   Na primer, uratni kamenčići su najčešći kod dalmatinaca, jer oni imaju genetski nedostatak nekih jetrenih enzima koji metabolišu mokraćnu kiselinu, ovi kamenčići se takođe javljaju u slučajevima oboljenja jetre kod drugih rasa pasa.

Dalmatinac
Dalmatinci su rasa pasa posebno sklona stvaranju uratnih kamenčića u mokraćnim kanalima

   Silikatno kamenje može biti povezano sa unošenjem magnezijum-silikata u ishrani, koji se može naći u soji, kukuruznom glutenu i drugim sastojcima gotovih hrana. Najčešće su pogođene rase: zlatni retriver, labrador retriver i nemački ovčar.
Ovo kamenje je specifične cilindrično-zvezdaste strukture i relativno je teško za izbacivanje.


Simptomi



   Klinički simptomi prisustva mokraćnih kamenova zavise od veličine i lokalizacije samog kamena.

   Vlasnici obično urolitijazu primete tek u njenoj krajnjoj fazi, kada kamen uzrokuje opstrukciju i nemogućnost normalnog izbacivanja urina. Znaci koji upućuju na postojanje kamena su krv u mokraći, mutna mokraća izmenjenog mirisa, češće mokrenje male količine urina, napinjanje i ostajanje u položaju za mokrenje duže vremena, bol, apatija, ili nervoza. Svaki urinarni kamen oštećuje zidove urinarnog trakta i izazva iritaciju, što često dovodi do infekcije urinarnog trakta. Ovo može prouzrokovati ozbiljne probleme kod Vašeg kućnog ljubimca, uključujući potpunu blokadu izlučivanja mokraće, otkazivanje bubrega i smrt.

Terapija bola kod mačke
Prisustvo kamenja u urinarnom traktu je vrlo bolno, izaziva infekcije i može dovesti do životno opasnih komplikacija

   Kamenje koje "miruje" u mokraćnoj bešici obično ne uzrokuje teže znakove bolesti (ponekad se javi inkontinencija), ali problemi se javljaju onda kada kamen iz bešike dospe u uretru, posebno kod muških životinja, gde se obično i zaglavi. Kod pasa, preko 85% urinarnog kamenja se nalazi u samoj bešici.

Simptomi kamenja u bešici i uretri (izvodnom kanalu od bubrega do spoljne sredine) posebno su izraženi kod mužjaka, zbog duže uretre i prisustva prostate. Mogu uključivati:
- Naprezanje prilikom mokrenja
- Uriniranje malih količina urina, ili blokadu urinarnog toka
- Krv u urinu
- Navale urina
- Bol u penisu, stomaku i maloj karlici

Simptomi kamenja u bubregu i ureterima (kanalima koje nose urin od bubrega do bešike) mogu uključivati:
- Krv u urinu
- Jak bol u stomaku i lumbalnom delu kičme (bubrežna kolika)
- Letargija
- Gubitak apetita
- Povraćanje
- Teško oštećenje bubrega

  Ako primetite da Vaš ljubimac nije u mogućnosti da urinira, odmah treba potražiti veterinarsku pomoć.


Dijagnostika i lečenje


  Lečenje urinarnog kamena i njegovih komplikacija zavisi od veličine, lokacije i fizičko-hemijske prirode kamena.

   Veterinar može prethodno obaviti određene testove da potraži kamenje u urinarnom traktu i proceni urin. Ovi testovi mogu obuhvatiti rendgenske pretrage, kontrastnu urografiju (koja može otkriti samo strukturu urinarnog trakta), ultrazvuk i laboratorijske pretrage: mikrobiološku kulturu urina i biohemijsku analizu urina.

   Ono što je izuzetno bitno kod laboratorijskih analiza je da se uzorak urina ODMAH pregleda po uzorkovanju, jer vremenom dolazi do povećanja sedimentacije minerala u urinu i pogrešnih rezultata analize.

Urinarno kamenje hirurški izvađeno iz mokraćne bešike psa
Veliko struvitno urinarno kamenje hirurški izvađeno iz mokraćne bešike psa - Panvet

   U normalnom urinu se mogu naći hijalini cilindri, kristali bilirubina i male količine crvenih i belih krvnih zrnaca. Ukoliko se ovi elementi nalaze u većim količinama, to može upućivati na problem urinarne infekcije i prisustvo peska/kamena u mokraćnim putevima. Treba napomenuti takođe da se pronađen tip kristala u urinu ne mora poklapati sa sastavom postojećeg kamena u urinarnom traktu, zato se kombinuje više dijagnostičkih metoda pretrage poput rendgena, ultrazvuka i laboratorijskih analiza.

   Neke vrste kamenja daju svoj odraz na rendgenskom snimku (struviti i kalcijum-oksalatni), dok druge ne mogu da se detektuju putem rendgena (cistinski i uratni).

Kamenje izvađeno tokom hirurške intervencije
Kamenje izvađeno tokom hirurške intervencije


   Kada su utvrđeni ovi parametri, razmatra se način lečenja i hitnost intervencije.

   Neko mokraćno kamenje malih dimenzija, ili pesak, mogu se izbaciti bez potrebe za operacijom. Suplementi, promene u ishrani i povećani unos vode mogu pomoći da se rastvore, ili lako izbace. Uz ovakav vid terapije obavezni su i antibiotici, urinarni antiseptici, spazmolitici (lekovi za opuštanje lumena mokraćnih kanala, da kamen lakše prođe) i analgetici (lekovi protiv bolova). Postavljanje urinarnog katetera i ispiranje bešike fiziološkim rastvorom putem katetera životinji zavisi od procene veterinara, da li je ta mera potrebna i hoće li doneti rezultate.

Rendgenski snimak postavljanja urinarnog katetera kod mužjaka psa
Rendgenski snimak postavljanja urinarnog katetera kod mužjaka psa - Panvet


   Na žalost, za većinu stanja je kasno da se leče ne-hirurškim putem, te je hirurgija u opštoj anesteziji skoro uvek neophodna kod težih slučajeva - ako se u urinarnom traktu nalazi više kamenja, ili je kamen izazvao potpuni prekid protoka mokraće - u ovom slučaju otvara se mokraćna bešika (cistektomija), ili urinarni kanal u kom je zaostao kamen. Kamen se uklanja, a mokraćna bešika, ili urinarni kanali se ispiraju sterilnim rastvorom da se otklone zaostali sedimenti.
   Kamen se šalje u laboratoriju radi analize kako bi se utvrdio njegov hemijski sastav, a strategija terapije i dalje prevencije će se razlikovati u zavisnosti od rezultata. Antimikrobna terapija, dezinfekcija i kontrola bola su standardni pratioci svake hirurške intervencije ovog tipa.

Preventiva


   Kada znamo o kojoj je vrsti kamena reč, na scenu stupa niz mera kojima se osigurava da se ovakvi zdravstveni problemi kod životinje ne ponove. To se rešava uvođenjem posebnih dijeta sa niskim sadržajem natrijuma, fosfora, kalcijuma, ili magnezijuma, zatim povećanjem unosa tečnosti, ili kroz veći udeo vlažne hrane. 

   Na tržištu danas postoji veliki izbor specijalističkih hrana za pse i mačke za skoro svaki tip mokraćnog kamena. Ako Vaš pas, ili mačka ne želi da jede jednu hranu proizvođača, preporučljivo je isprobati hrane koje proizvodi druga kompanija. Ukoliko ne želite da hranite svog psa kupovnim hranama, savete za ishranu kod prisustva kamenja u mokraći i drugih specifičnih zdravstvenih stanja možete pročitati OVDE.

Preventiva nastanka mokraćnog kamenja je u ishrani i adekvatnom unosu tečnosti
Preventiva nastanka urinarnog kamenja zahteva korekciju ishrane i unosa tečnosti

   Treba napomenuti da ne treba da koristite posebno urinarni acidifikator (suplemente za korekciju nivoa pH urina, poput vitamina C, ili d-metionina) sa medicinskom ishranom u isto vreme, jer većina hranljivih formula danas u sebi već sadrži supstance koje koriguju pH urina. Urinarni acidifikatori su se više koristili ranije - uz hranu koja se sprema za Vašeg ljubimca u kućnim uslovima.


Panvet tim

01. 09. 2017.

Popino prase i psi


Psi i popino prase - problemi


   Popino prase (Hordeum murinum), poznato i kao mišji (lažni) ječam je jednogodišnja biljka iz porodice trava visine do 40cm, prepoznatljiva po svom karakterističnom klasju. Javlja se na zemljištu izmenjenom pod uticajem čoveka - najčešće u blizini ljudskih naselja, na neobrađenim livadama, ivicama puteva, ruševinama, kamenjarima i sl. Rasprostranjena je u Evropi, delovima Azije, severnoj Africi i zapadnoj obali SAD.

Rasprostranjenost biljke Popino prase po Evropi
Rasprostranjenost biljke po Evropi
    Premda ova biljka ima niz pozitivnih odlika, čak je i lekovita (početkom Srednjeg veka koristila se kao zamena za ječam, jer ima hranljivo seme, kao i u čajevima za izmokravanje), većina vlasnika i ljubitelja pasa poznaje je kao izuzetan problem.

Opasnosti 


  Oštro klasje sa iglicama popinog praseta oblikovano je tako da se lako zakači i što dublje zabode u krzno, otvore i pregibe na koži životinje koja prolazi zelenom površinom.

Ugao pod kojim su iglice postavljene onemogućava ispadanje, ili lako vađenje.

Najčešća mesta gde možemo pronaći Popino prase kod psa
Najčešća mesta gde možemo pronaći Popino prase kod psa

  Vremenom, tokom kretanja životinje, klas se sve dublje zariva u tkivo i pravi sve veće probleme koji mogu rezultovati bolom, infekcijama, trajnim gubljenjem vida, ili sluha, a ukoliko se udahne - bez adekvatne pomoći može migrirati ka plućima, sinusima, ili čak mozgu, i izazvati gušenje, pa i smrt.

  Posebno su ugroženi dugodlaki psi, kao i oni sa spuštenim ušima, kratkom njuškom i niskim rastom.

Klinička slika


   Ukoliko primetite da Vaš ljubimac u toku, ili neposredno posle šetnje zelenim površinama najednom počne:
- da cvili,
- da krivi glavu na jednu stranu,
- da počne da šepa,
- da mahnito čisti i liže jedno područje kože, ili deo izmedju šapa,
- da se pojačano češe,
- da se pojavljuje sekret iz nosa, ili iz oka koje drži zatvoreno,
- da počinje konstantno da kija i teško diše...
velika je verovatnoća da je došao u kontakt sa popinim prasetom.

  Čak i ako niste primetili ništa u krznu, šapama, uhu i oku tokom provere, može se desiti da je seme već duboko ušlo u kožu, ili sluzokožu. Često ukoliko vlasnici ne primete biljku pomisle da je reč o ubodu insekta.

  Ovi simptomi mogu se primiriti neki period, pa se opet kasnije javiti u još dramatičnijem obimu kako se životinja pokreće, jer popino prase uvek ide ka napred, nikada u nazad - što izaziva nova nadraživanja, svrab, bol, otok, crvenilo, temperaturu, infekciju, krvarenje, apsces kože, pa i ostećenja bubne opne i teške povrede oka i kapaka.

Klas Popinog praseta u krznu, uhu, desnima i šapi psa
Kada se jednom zabodu - iglice Popinog praseta sve dublje prodiru u tkivo

  Zbog toga vreme je presudan faktor i blagovremeno treba posetiti veterinara da se utvrdi uzrok naizgled nepovezanih i nejasnih simptoma, jer seme popinog praseta u nekim slučajevima  posle nekoliko dana napreduje do dubine od 5-10 cm unutar kože čak do vitalnih organa.

Tretman


  Ako je pregledom kože psa odmah posle šetnje nađeno seme popinog praseta u krznu, ono se relativno lako izvadi pincetom i dezinfikuje se tretirano mesto. Tretman i vađenje popinog praseta treba da sprovede veterinar, posebno ukoliko je nađeno u oku, uhu, genitalijama, ili se duboko zarilo u tkivo i postoje komplikacije i infekcije.

 Ukoliko pokušate da nestručno izvadite klas ove trave, posebno ukoliko je suv, on se lako raspada i zaostaju fragmenti, dok oštre iglice izazivaju još veći bol kod životinje, te je ona spremna da se brani, pa i da ujede. Zato je pravi izazov za veterinara da adekvatno i potpuno, često u anesteziji, izvadi sve segmente biljke. Ponekad ova procedura zahteva i pravu hiruršku intervenciju, inciziju (otvaranje apscesa) i drenažu.

Za uklanjanje Popinog praseta ponekad je potrebna ozbiljna hirurška intervencija
Za uklanjanje Popinog praseta ponekad je potrebna ozbiljna hirurška intervencija

  Uklanjanje iglica iz uha i oka, kao i disajnih i digestivnih organa zahteva posebne instrumente (otoskop, bronhoskop) da bi se locirao i izvadio klas biljke u anesteziji. Posle procedure kao dodatna terapija potrebno je korišćenje lokalnih i sistemskih antibiotika, lekova protiv bolova i dezinfekcionih sredstava nekoliko puta na dan.

Preventiva


  Najjednostavniji način da sprečite probleme sa popinim prasetom jeste da držite svog psa podalje od zaraslih, travnatih područja. Takođe bi trebalo da kosite redovno travu koja se nalazi u Vašem dvorištu. Dobra ideja je i skraćivanje krzna Vašeg psa tokom sezone maj-oktobar, kada su ovi problemi najizraženiji.

Biljka Popino prase - izgled

  Pregled krzna, očiju, ušiju i šapa posle svake šetnje napolju je obavezan, kako zbog krpelja, uboda insekata, tako i zbog popinog praseta.

  U preventivu spada i blagovremeno javljanje veterinaru ukoliko se primeti neki problem, čime se izbegavaju hitne i hirurške intervencije većeg obima.

Panvet tim

04. 08. 2017.

Gubitak sluha - gluvoća kod ljubimaca

Gubitak sluha, gluvoća kod ljubimaca


   Mnogi zdravstveni problemi koji utiču na ljude - uključujući i gubitak sluha, takođe utiču i na naše kućne ljubimce. Na sreću, većina kućnih ljubimaca veoma dobro se prilagođava ovom nedostatku uz malu pomoć svojih vlasnika.

Šta uzrokuje gubitak sluha kod kućnih ljubimaca?


   Neki kućni ljubimci su rođeni gluvi, ili nagluvi - kao što je to uglavnom slučaj sa albino rasama, dok drugi izgube sluh u nekom trenutku svog života uglavnom kao posledica starosti, ili bolesti.

   Gubitak sluha tokom života se često vezuje za starost životinje, izloženost teškim metalima i trovanju, ili može nastupiti nakon što Vaš ljubimac uzme određene lekove, uključujući lekove za hemoterapiju, diuretike, ili neke antibiotike. Zbog toga je uvek potrebno konsultovati veterinara za terapiju da bi se predupredile moguće neželjene posledice.

   Tumori u ušnom kanalu, ili mozgu takođe mogu biti odgovorni za gubitak sluha, ili gluvoću. Drugi potencijalni uzroci uključuju hronične infekcije ušiju, preveliko nakupljanje cerumena (ušni vosak) u ušnom kanalu, hipotireoidizam, dijabetes, štenećak, moždani udar, ili različite povrede i strana tela u ušnom kanalu.

   Gubljenje sluha u nekim slučajevima može izazvati i probleme u hodu, koordinaciji i ravnoteži, budući da informacije o orijentaciji u prostoru dolaze do mozga takođe iz unutrašnjeg uha. U ovom slučaju neophodno je davati oralno posebnu grupu lekova i suplemente za stimulaciju cirkulacije u ovom delu lobanje. Ako Vaš pas, ili mačka ima ovaj problem tzv. Vestibularni sindrom, više o tome možete pročitati OVDE.


Da li su neki kućni ljubimci predispozicioniraniji za gubitak sluha?


   Gubitak sluha može biti povezan sa genetikom u nekim slučajevima. Problem je verovatniji ako je kućni ljubimac beo, bez pigmenta (albino). Zapravo, oko 80% belih mačaka sa plavim očima pokazaće znake gluvoće već četiri dana nakon rođenja. Problem se javlja usled genetski uslovljenih degeneracija u unutrašnjem uhu, te se vibracije ne pretvaraju u nervne impulse i ne stižu do mozga, koji tumači nervne impulse kao zvuke.

Anatomija čula sluha kod psa
Anatomija čula sluha kod psa


   Pigmentno povezana gluvoća kod pasa nastupa kada je ograničeno snabdevanje krvi u kohleji - anatomskom delu unutrašnjeg uha, što uzrokuje smrt nervnih ćelija i prekid prenošenja impulsa do mozga. Do gubitka sluha u vezi sa pigmentom može doći kod bilo koje rase pasa, ali dva gena koja uzrokuju ovu vrstu gluvoće se najčešće nalaze kod: Nemačke doge, Kolija, Starog engleskog i šetlandskog ovčara, Staford terijera, Samojeda, Dalmatinaca i Bul terijera.

Koji su znaci gubitka sluha kod ljubimaca?



Znaci gluvoće kod životinja
Ako primetite da Vaš ljubimac ne razume stare komande, ili se ne obazire na zvukove u okolini velika je šansa da ima probleme sa sluhom

Ako Vaš ljubimac pati od gubitka sluha, možda ćete primetiti jedan, ili više sledećih znakova:

- Vaš ljubimac više ne dolazi kada ga zovete, ili pokazuje druge promene ponašanja.
- Vaš pas, ili mačka ne reaguje na glasne zvuke i buku.
- Vaš ljubimac može mirno spavati pored gužve u prostoriji, ili oluje napolju.
- Vaša mačka konstantno mjauče, ili Vaš pas laje više nego inače.
- Vaš ljubimac naginje glavom na jednu stranu.
- Vaš pas, ili mačka se ne pojavljuje u trenutku kada otvorite konzervu hrane za kućne ljubimce.

Kako mogu da pomognem mom ljubimcu?


   Odvedite svog ljubimca veterinaru čim uočite probleme sa sluhom. Iako tretman nije delotvoran u svim slučajevima - ako je gubitak sluha uzrokovan upalom, infekcijom, lošom cirkulacijom, ili tumorom - lekovi, ili hirurgija mogu pomoći da se potpuno, ili bar delimično vrati sluh.

   Ako je gubitak sluha trajan, potrebno je vremena za Vas i Vašeg ljubimca da se prilagodite novoj situaciji. Čuvajte svog krznenog prijatelja tokom šetnje na povodcu, jer neće čuti Vašu komandu, ili na primer da nailaze kola.

   Uspostavljanje novih, vizuelnih, znakova komunikacije zahteva vremena i strpljenja. Često ćete, na početku, upadati sa svojim ljubimcem u različite situacije o kojima ranije niste razmišljali. Moraćete koristiti i svetlosne signale mobilnim telefonom, ili baterijskom lampom da bi privukli pažnju Vašem ljubimcu u igri kada hoćete da mu se obratite, ili naredite nešto.

Novi gestovi, mimika i signali rukom neophodni su za komunikaciju
Novi, vizuelni, način komunikacije je neophodan u svakodnevnim aktivnostima

   Ranije je Vaš krzneni prijatelj znao da lupanje vrata znači da ste napustili kuću, ali sada ako Vas ljubimac ne vidi da odete i ne može da Vas nađe po kući, on može biti jako uznemiren. Možete sprečiti ovu konfuziju započinjanjem novih rituala koje ćete koristiti u svakodnevnoj komunikaciji sa njim.


Signali rukom koje Vaš ljubimac može lako naučiti


   Signali rukom mogu biti veoma efikasan način komunikacije sa kućnim ljubimcem, bez obzira da li je nagluv, ili ste jednostavno na bučnom mestu. Provedite nekoliko minuta svakog dana navikavajući ga na ove signale. Ne zaboravite da ohrabrujete svog kućnog ljubimca tokom treninga uz poslastice.

Sedi

Signal rukom za gluve ljubimce, sedi



   Držite ruku ravno dlanom prema dole. Pomerite ruku malo nadole da biste pokazali da Vaš ljubimac treba da sedne. Nežno pritiskati zadnji deo leđa ljubimca ka dole, dok mu dajete naredbu, može mu olakšati da razume šta signal znači.

Dođi


Signal rukom za gluve ljubimce, dođi


  Držite ruku pred Vama dlanom okrenutu prema sebi. Primičite kažiprst, ili celu šaku ka svom telu da biste naznačili da želite da ljubimac dođe kod Vas, kao što bi isti gest pokazali i čoveku.

Dobar pas, ili mačka


Signal rukom za gluve ljubimce, dobar pas, ili mačka


   Vaš ljubimac više ne može da čuje pohvalu kada mu kažete da je dobar, ali možete mu to pokazati rukom. Svaki signal i gest koji često koristite kada je uradio nešto dobro, uz poslasticu, bilo da je to palac gore, ili kratko maženje po glavi, vremenom će dobiti smisao pohvale kada ga životinja bude razumela.

Ostavi to, ne, no-no


Signal rukom za gluve ljubimce, ostavi, ne


   Pravi način da pokažete ljubimcu da je neki njegov gest nepoželjan, loš, ili kažnjiv - najbolje bi bilo da uz gestove neodobravanja (odmahivanje glavom, ozbiljno lice, oštar pogled) pomeranjem kaziprsta levo - desno pokažete svoje nezadovoljstvo. Posle nekog vremena Vaš ljubimac će shvatiti značenje ovih signala.

Ako ste zabrinuti da Vaš kućni ljubimac možda pati od gubitka sluha, pozovite nas i zakažite pregled u Panvet veterinarskoj stanici, Subotica.

Panvet tim

01. 08. 2017.

Eutanazija ljubimca - da li i kada reći poslednje zbogom

Eutanazija kućnog ljubimca


   Eutanazija u prevodu sa grčkog jezika znači ubistvo iz milosrđa, ili samilosti - ovo praktično znači omogućavanje lake i bezbolne smrti kod neizlečivih bolesti, ili ukoliko pacijent trpi neizdržive bolove.
  Većina pravnih sistema zemalja ovakav postupak kažnjava i smatra ubistvom, iako u mnogim jurisdikcijama stručno lice može zakonito odlučiti da se ne nastavi pacijentov život, ili da izda lekove koji ublažavaju bol čak i kad skraćuju život pacijenta.
  Udruženja koja se zalažu za zakonitu eutanaziju postoje u mnogim zemljama. Ova tema izaziva često oprečna mišljenja i kontroverze, zato je potrebno tačno definisati kada je, i u kojoj meri zastupljena kao krajnja mera u veterini.

Proces donošenja odluke nije lak za vlasnika
Proces donošenja odluke prate brojne moralne i emotivne dileme

   Nije lako reći zbogom voljenom ljubimcu, posebno onom koji je živeo dug i srećan život uz nas. Iako možda u ovom trenutku ne možete zamisliti život bez svog kućnog ljubimca, ili Vam se ovakvo razmišljanje čini neprihvatljivim - eutanazija (uspavljivanje) može biti jedina odluka koju možete doneti kada Vaš četvoronožni prijatelj pati.

Donošenje odluke


   Ako je Vaš kućni ljubimac ozbiljno povređen u strašnoj nesreći, ima drastične komplikacije teške hronične bolesti, ili je vrlo star sa brojnim zdravstvenim problemima i ne očekuje se oporavak - eutanazija je očigledno najhumanija opcija.

   Ipak, izbor nije uvek jasan u drugim situacijama. Usponi i padovi su česti kada kućni ljubimci pate od teških hroničnih bolesti koje im utiču na kvalitet života i svakodnevne aktivnosti, što može otežati odluku.

Procena kvaliteta života


   U ovakvim situacijama treba sebi postaviti pitanje i dati iskren odgovor - da li Vaš ljubimac uživa u životu uprkos teškoj bolesti, ili stanju? Ako je Vaš pas, ili mačka u stalnom bolu, ili neudobnosti, uprkos dobrom i sveobuhvatnom veterinarskom tretmanu i izgleda da ne može i neće biti poboljšanja, možda će biti vremena za razmatranje eutanazije sa nadležnim veterinarom.

Zakon o dobrobiti životinja sankcioniše eutanaziju osim u striktno definisanim slučajevima

Zakon o dobrobiti životinja u našoj zemlji zabranjuje eutanaziju, osim u strogo definisanim slučajevima kada stručno lice - veterinar zaključi da su iskorišćene sve medicinske opcije za terapiju i poboljšanje kvaliteta života ljubimca, a one nisu dale rezultate.


Znaci da ljubimac može imati loš kvalitet života uključuju:

 - Bol koji se ne može kontrolisati lekovima. U mnogim slučajevima, kućni ljubimci mogu imati dobar kvalitet života ukoliko im se hronični i jaki bolovi olakšaju lekovima. Kada lekovi više ne pomažu, možda je pravo vreme za eutanaziju. Ako imate poteškoća u proceni nivoa boli, pitajte veterinara Vašeg ljubimca za mišljenje.

Lekovi protiv bolova mogu pomoći u velikom broju slučajeva, ali u izuzetno teškim stanjima ova terapijska mera ne daje adekvatne rezultate

 - Konstantne gastrointestinalne smetnje - povraćanje i dijareja. Ako Vaš ljubimac vremenom postaje sve bolesniji bez očiglednih šansi za ozdravljenje - povraćanje, zatvor i dijareja mogu postati svakodnevne pojave, posebno kod onkoloških procesa. Zato nije iznenađujuće što ove pojave mogu prouzrokovati da Vaš krzneni prijatelj dodatno izgubi na težini, postane hronično dehidriran i potpuno letargičan.
  Često se ova stanja donekle mogu preduprediti jakim i skupim lekovima, ali u krajnjim fazama bolesti počinje da dolazi i do potpunog zastoja u varenju, kao i stomačnih krvarenja koje dodatno narušavaju zdravlje i onemogućavaju svaki unos hrane, ili vode u organizam.
   U tim trenucima pitanje je vremena kada će Vaš već namučeni ljubimac završiti svoj životni put, stoga je najbolje konsultovati se sa veterinarom kada je najbolje razmotriti opciju eutanazije.

 - Otežano disanje/gušenje. Da li je svaki dah borba za život Vašeg ljubimca? Problem otežanog disanja, krvarenja i vode u plućima je izuzetno neprijatan i čak vrlo bolan. Ukoliko nema pomoći klasičnim medicinskim procedurama, ili one nisu dostupne, proces eutanazije se nameće kao jedina ispravna opcija.

 - Nema interesovanja za omiljene aktivnosti, teška letargija, neurološki ispadi i nepokretnost. Ozbiljno bolesni kućni ljubimci često izgube interesovanje za svoje omiljene aktivnosti, ili prosto nisu više u stanju da ih obavljaju, kao što su one najprostije - igranje i šetnja. Kod nekih oboljenja dolazi do teških i vrlo frekventnih epileptičnih napada i oduzetosti. Kao posledica starenja, tromboze, udarca, ili pada može se desiti oštećenje centralnog nervnog sistema i pojava oduzetosti dve, ili sve četiri noge. Specijalno dizajnirana invalidska kolica mogu pomoći kućnim ljubimcima sa nepokretnostima zadnjih udova i mogu biti dobar izbor ukoliko je Vaš ljubimac mlad i u dobrom opštem zdravlju - obavezno pitajte svog veterinara o svim opcijama pre donošenja bilo kakve odluke.

 - Izuzetno loša krvna slika, teška anemija i potpuno oslabljen imunitet. U nekim slučajevima teških bolesti, čak i agresivan tretman, kao ni transfuzije krvi neće spasiti Vašeg psa, ili mačku, već će samo produžiti patnju u preostalom vremenu. Kada je prognoza data od strane veterinara loša, eutanazija može sprečiti nepotrebnu patnju kako za njega, tako i onu emotivno-psihološku za Vas.

 - Inkontinencija. U određenom trenutku, ozbiljno bolesni ljubimac više ne može kontrolisati rad svoje bešike, ili creva. Ovo stanje kasnije dovodi do niza drugih posledica, najčešće teških upala i bolova čije rešavanje predstavlja samo trku sa vremenom, agoniju i iscrpljuje kako samog ljubimca koji je već narušenog zdravlja, kao i njegove vlasnike. Više o inkontinenciji možete pročitati u našem postu OVDE.

Eutanazija ljubimaca

Ko bi trebao biti uključen u odluku?


   Uključivanje svih članova porodice, ili drugih članova Vašeg domaćinstva u odluku može sprečiti povređena osećanja i grižu savesti tokom već vrlo emotivnog perioda.

   Objasnite ukućanima da se Vaš ljubimac neće oporaviti od bolesti, ili stanja i da pati uprkos odličnoj nezi koju ste mu pružili. Čak i mlađa deca mogu biti uključena u diskusiju, ako koristite odgovarajući jezik i na pravi način objasnite o čemu se radi.

   Iako je često neophodna neposredna eutanazija za sprečavanje patnje u teškim okolnostima, postupak se može nakratko odložiti da omogući dovoljno vremena za svakoga ko je brinuo o ljubimcu da se oprosti u većini situacija.

Proces Eutanazije


   Pre nego što počne proces, moraćete da odlučite da li želite da ostanete uz svog kućnog ljubimca u ovim teškim trenucima.

   Neki ljudi u poslednjim minutima ostaju sa svojim kućnim ljubimcem, dok neki za to prosto nemaju srca, ali mnogi veterinari dozvoljavaju i ohrabruju vlasnike ljubimaca da budu sa svojim kućnim ljubimcima kroz ovaj proces. Iako će Vam biti teško, patnja Vašeg voljenog kućnog ljubimca često bude tolika da ceo proces donosi olakšnje i uverenje o neophodnosti i ispravnosti takvog postupka.


Proces eutanazije
Proces davanja eutanazije počinje ubrizgavanjem sedativa

   Komfor Vašeg kućnog ljubimca je glavna briga tokom procesa eutanazije. Pacijent prvo dobija jak sedativ koji će izazvati pospanost. Nakon što sedativ počne da deluje, veterinar ubrizgava posebne kombinacije supstanci za eutanaziju u prednju, ili zadnju nogu. Lek uzrokuje da vaš ljubimac postane nesvesan, a onda zaustavi i srce.
Smrt se obično javlja samo nekoliko minuta nakon što ljubimac dobije injekciju.

  Iako je Vaš ljubimac umro, možda ćete primetiti neki pokret noge, ili pokret mišića u telu nekoliko minuta nakon smrti. U vreme smrti, često se dešava pražnjenje bešike, ili creva usled opuštanja mišića.

Zaključak


   Obrada ove teme je neophodna, jer ljubimac nije igračka koju možete ostaviti, ili uraditi eutanaziju nad zdravom i mladom životinjom bez očiglednog povoda - već živo biće sa potrebama, osećanjima i nagonima koje naprosto ima kraći životni vek od čoveka i vrlo je verovatno da će svaki odgovoran vlasnik doći u situaciju da mu u nekom periodu bude predložena i ovakva opcija.

  U praksi se, nažalost, dešavalo da zbog nemogućnosti za brigu o ljubimcu, velikih finansijskih opterećenja prilikom terapije hroničnih bolesti, ili zato što im je ljubimac naprosto "dosadio" - sam vlasnik predloži eutanaziju kao rešenje, što NIKAKO nije opcija dokle god postoji nada i realni uslovi za izlečenje i zdravstveno poboljšanje.

Panvet tim

02. 07. 2017.

Kokcidioza kod životinja

Kokcidioza kod ljubimaca


    Kokcidioza je parazitsko oboljenje organa za varenje životinja (pasa, mačaka, kunića, ptica...), kao i čoveka. Ova bolest nema zoonotski potencijal, obzirom da svaka vrsta životinje ima svoju, specifičnu vrstu parazita - tako da nije moguć prelaz sa psa na čoveka, mačku, ili ljubimca druge vrste. Ipak, savetuje se da imunološki kompromitovane osobe, one koje piju imuno-supresive i citostatike preventivno izbegavaju kontakt sa obolelom životinjom.

  Parazit je jednoćelijska protozoa i naseljava se najčešče u tankom crevu domaćina bilo koje vrste. U retkim slučajevima kokcidiju možemo pronaći nekad i u jetri (kod kunića), ili drugim abdominalnim organima - poput bubrega kod nekih vrsta ptica. Prenosi se fecesom u kome su jajašca i koja mogu dospeti ponovo u životinju koja ih nosi, ili druge pripadnike vrste kroz konzumaciju zaražene vode, hrane, ili koprofagijom (jedenjem izmeta). Jajašca iz fecesa u spoljnoj sredini mogu opstati čak do godinu dana uz prave temperaturne uslove, a neretko su otporna i na klasična dezinfekciona sredstva i niže temperature.

Kokcidioza kunića i kokcidija pod mikroskopom
Izgled kokcidioze kunića pod mikroskopom u Panvet ambulanti

  Kokcidija pogađa najčešće vrlo mlade jedinke koje još nemaju oformljen imunitet i adekvatnu crevnu floru (mačiće, štence, piliće...).
  Postoje primeri da bolest dugo prolazi neopženo i bez jasnih simptoma, posebno kod odraslih jedinki koje mogu biti rezervoar bolesti - to su uglavnom imunološki kompromitovane životinje sa istorijom drugih hroničnih bolesti, npr. štenećaka kod pasa, ili FIV-a i leukemije kod mačaka; jedinke koje žive u lošim sanitarnim uslovima; one koje su sklone jedenju sopstvenog, ili tuđeg izmeta i u starijem dobu; zatim jedinke pod stresom - posle dugog transporta u kavezu, loše ishrane, loših vremenskih uslova i sl.

Štenci su osetljivi na kokcidiozu
Štenci i mačići su posebno osetljivi na kokcidiozu

  Utvrđivanje kokcidije vrši se posle veterinarskog pregleda, uzimanjem uzorka stolice za mikroskopsku analizu gde se vizuelno potvrđije prisustvo parazita.

Simptomi


  Simptomi kokcidioze su prvenstveno čest krvav, ili sluzav proliv, manjak apetita, mršavljenje, anoreksija, loš kvalitet krzna (perja), dehidratacija, stomačni grčevi, povraćanje, nadimanje, letargično ponašanje, pa i smrt posledično. Simptomi se ispoljavaju obično 7-14 dana od unošenja zaraze.

Lečenje


  Terapija protiv kokcidija ne ubija parazite. Umesto toga, lekovi koji se koriste (antibiotici, sulfo-preparati) sprečavaju dalje razmnožavanje kokcidije, omogućavajući imunom sistemu mlade životinje da se vremenom izbori sa infekcijom.
Lečenje obično traje 1-14 dana, a u nekim slučajevima i duže u zavisnosti od leka, težine bolesti i vrste životinje.

Odrasla jedinka bez klasičnih simptoma bolesti često prenese parazit mladima

   Vrlo mali broj cista može preostati u organizmu domaćina bez pojave simptoma posle lečenja, ali se lako mogu aktivirati i namnožiti u situacijama kada je imunitet oslabljen, ili je životinja izložena većem stresu.
  Ovo se uglavnom javlja kod odraslih jedinki, gde treba povremeno ponavljati uzorkovanje stolice za analizu i sprovoditi lečenje dokle god je to potrebno, jer ove jedinke mogu biti opasnost za mladunce koji nisu stekli otpornost na parazit. Duža primena kokcidiostatika uglavnom ne dovodi do komplikacija, ali ukoliko primetite promene, ili infekciju na očima Vašeg ljubimca, javite se obavezno veterinaru.

Preventiva


  Osnovni vid preventive je izbegavanje davanja neproverene hrane i vode. Neophodno je redovno čišćenje i temeljna dezinfekcija mesta gde ljubimac boravi i menjanje podloge u njemu. Takođe je neophodno redovno čistiti pojilice i hranilice. Dobrom dresurom i korekcijom ponašanja onemogućiti ljubimca da jede sopstveni, ili tuđ izmet. Kod kunića jedenje izmeta noću je najbolje rešiti rešetkastim podom kaveza, te kunić neće moći da ga dohvati. Kod nekih ljubimaca je preporučljivo i preventivno davanje kokcidiostatika jednom mesečno.


Većina slučajeva kokcidioze ima pozitivan ishod izlečenja
Najveći broj adekvatno lečenih slučajeva se dobro završi po pacijenta

Ekonomski značaj


  Zaražena životinja je mršavija i slabija od drugih iz legla - što može uticati na njen izbor za dalju prodaju, razmnožavanje, ili takmičenje.
  Ekonomski značaj adekvatne sanacije, preventive i lečenja u prehrambenoj industriji prvenstveno se ogleda u smrtnosti pilića, ili mlade stoke koja može biti i do 10% od ukupnog broja zaraženih ukoliko se ne sprovedu potrebne mere.
Panvet tim

02. 06. 2017.

Neobična ponašanja ljubimaca

Neobična ponašanja pasa i mačaka


  Naši ljubimci imaju određena ponašanja i rituale koji im pomažu u svakodnevnom životu i komunikaciji sa drugim pripadnicima njihove vrste. Neka od tih ponašanja nama izgledaju potpuno bizarno, ili kulturološki neprihvatljivo, pa čak i grozno, ali ona su sastavni, normalan i prirodni deo ponašanja povezan sa instinktima i zakonitostima komunikacije.

  Problem uglavnom nastaje pri ljudskom nerazumevanju signala koje nam naš ljubimac šalje, ili čak njihovom sankcionisanju, što pas, ili mačka ne razumeju - to uglavnom dovodi do stresa i osećaja odbačenosti jedinke, a posledično može dovesti i do većih problema u ponašanju, agresivnosti prema vlasniku i ljudima uopšte, depresiji, odbijanju hrane, strahovima, fobijama i drugom patološkom ponašanju.

  Spomenućemo neka od čestih, nama neprihvatljivih, a potpuno normalnih vrsta ponašanja za pse i mačke. Svako od tih ponašanja ima logično objašnjenje, koje će nam pomoći da shvatimo suštinu i šta se dešava ukoliko burno reagujemo i sankcionišemo ove reakcije ljubimca. Takođe previše ležerni odnosi između ljubimca i vlasnika su obično neusklađeni i kao takvi uzrokuju stres kod životinje. Zbog toga bi takvi odnosi trebalo da se izbegavaju i zamene interakcijama u formi komanda–odgovor–nagrada.

  Ljubimac nije igračka, već živo biće sa nagonima i potrebama, koje čovek, kao inteligentnija i svesna jedinka, treba da razume, izađe im u susret, uloži napor da ih modifikuje i posveti pažnju zajedničkim aktivnostima kako bi se stvorila adekvatna veza.

Jedenje sopstvenog izmeta 


  Ovakvo ponašanje naziva se koprofagija. Štenci često jedu sopstveni i tuđi izmet, kao i izmet biljojeda (goveda i konja). Ovakvo ponašanje sa ljudskog aspekta je grozno i nehigijenski, ali kod životinja, pogotovo u mladom dobu je sasvim normalno. Vremenom, ova pojava se gubi tokom odrastanja, mada kod nekih pasa može ostati i u kasnijem dobu, mada u malom obimu. Pokušaj sankcionisanja ove prakse retko se pokaže uspešnim, a može dovesti do potpuno suprotnog efekta, gde je ljubimac u ranom uzrastu potpuno zbunjen i pod stresom zbog neharmoničnog odnosa sa vlasnikom. Uzroci mogu biti razni, od znatiželje, nedostatka nekog nutrijenta i gladi, do proste dosade.

  Ukoliko odrastao pas koji nije jeo sopstveni izmet počne ponovo da ga konzumira, to može biti signal za neka oboljenja kao što je dijabetes, Kušingova bolest, upala pankreasa i smetnje u varenju, ili depresija. Zato je neophodno da, ukoliko primetite da Vaš pas radi neke atipične stvari, potražite pomoć veterinara koji će adekvatnom dijagnostikom utvrditi ima li osnova za zabrinutost.

Lov na druge životinje


  Često se desi da vlasnici ostanu zatečeni prizorom koji ih dočeka kada mačka na kućnom pragu, kuhinji, ili čak u krevetu ostavi mrtvog, ili polu-živog glodara, ili insekta kog je ulovila. Ova pojava izaziva potpuno suprotan osećaj i reakciju kod vlasnika od onog koji je posredi.
  Ne treba smetnuti sa uma da su naši ljubimci u suštini lovci i mesojedi. Stručnjaci smatraju da ovim gestom mačka izražava zahvalnost vlasniku, ostavljajući mu plen koji je ulovila. Postoji tumačenje da želi da je vlasnik pohvali za spretnost, ili kod sterilisanih jedinki ovo ponašanje se može protumačiti i kao instinktivni pokušaj mačke da "nauči" vlasnika da lovi plen, kao što bi naučila svoje mačiće.

  Kod pasa ovakvo ponašanje se ogleda u gonjenju mačaka i živine. I ovo je ponašanje koje je potpuno u skladu sa prirodom psa kao lovca i mesojeda. Međutim, problem nastaje ako pas, vođen blagonaklonim odnosom vlasnika, pa čak i podsticanjem na ovakvo ponašanje napravi korak dalje - agresivno hvata "plen" i ubija druge životinje. Ovo posebno važi za rase pasa koje su sklone agresivnom ponašanju. Psi koji su navikli da se ovako ponašaju, bez adekvatne reakcije vlasnika koji bi im tako nešto zabranio u ranijem dobu, uvek će pokušavati da naprave štetu, te je jedini način za rešenje problema izbegavanje kontakata sa mačkama, živinom i sitnim životinjama.

Mirisanje genitalne i analne regije drugih životinja


  Ma koliko nama ovakvo ponašanje izgledalo neprijatno, ovo je bitan deo interakcije između dve jedinke i sastavni deo upoznavanja. Mirisi i žlezde koje se nalaze u tim regijama pružaju informacije ljubimcima ko je životinja u nihovoj blizini, kog je pola, pa čak i šta je jela i kako se oseća. Nemojte nasilno udaljavati ljubimce, ili ih grditi, pustite ih da se na prirodan i njima znan način adekvatno upoznaju.

Jedenje trave


Ukoliko Vaš ljubimac jede travu, ili samo određene biljke najverovatnije im treba neki od nutrijenata iz njih. Psi imaju odličan njuh i uglavnom ne jedu biljke koje će štetiti njihovom digestivnom traktu. Ovo ponašanje je primećeno i kod vukova i lisica u divljini, tako da se može smatrati normalnim.

Ipak treba obratiti pažnju, često ljubimci jedu travu i zbog toga što žele da povrate određenu hranu koju su pojeli i koja im smeta, ukoliko imaju kiselinu u želudcu, ili bolove u stomaku. Ako je ovakvo ponašanje često, treba ljubimca odvesti veterinaru da se utvrdi pregledom zašto je došlo do ovog ponašanja i uvede određena terapija ukoliko postoje gastro-intestinalne smetnje.

Jedenje trave kod pasa i mačaka
Jedenje trave kod pasa je normalna pojava, ali i znak stomačnih problema

Zaskakanje drugih ljubimaca, predmeta, ili noge čoveka


  Svima nam se desilo da se osećamo posramljeno, ili izvinjavamo drugim ljudima, jer je naš pas zaskočio njihovog ljubimca, ili nogu drugog čoveka. Stručnjaci smatraju da ovakvo ponašanje nema bitno seksualnu konotaciju, već je to naprosto deo uzbuđenja, ili traženja pažnje. Ovakvo ponašanje se može javiti i kod kastriranih, i kod nekastriranih ljubimaca. Najbolji savet je da komandom, igračkom, ili poslasticom skrenete pažnju ljubimcu. Osoba čija je noga "zaskočena" najbolje bi bilo da ignoriše ovo ponašanje, jer je tada najveća šansa da ono brzo prestane.

Zurenje


  Ukoliko pas, ili mačka konstantno zure u Vas, to obično znači da hoće nešto što možete da joj pružite (hranu, vodu, poslasticu, igračku, ili želi u toalet). Ipak ne treba smetnuti sa uma da životinja koja nije vezana za vlasnika, ili u odnosu sa strancem ova forma ponašanja može značiti i agresivnost, ili strah, te treba razumeti pravi kotekst okolnosti u kojima se dešava ova pojava.

Trganje, "krađa" i zakopavanje predmeta po kući


  Nama je malo nelogično ponašanje ljubimca kada vidimo da je rastrgao, ili zakopao omiljenu igračku, kada nam ukrade i izgrize čarapu, ili skupocenu cipelu. Ipak, ovo je normalno ponašanje životinja koje su nekada bile predatori, takve stvari bi radile i u prirodi. Za korekciju ovakvog ponašanja uglavnom je dovoljno glasno i jasno izvesti naredbu koja će skrenuti pažnju ljubimcu da takvo ponašanje nije dobrodošlo. Ipak najbolji način da zaštitite svoje skupocene stvari je da ih sklonite van domašanja ljubimca.
Uzrok ove pojave može biti i prosta želja za igrom, privlačenje pažnje, ili dosada, tako da, ukoliko se ova radnja ponavlja može se tumačiti i u ovom kontekstu. Budite ubeđeni, psi i mačke uvek znaju gde su neki predmet zakopali! :)

Prosipanje vode iz posude njuškom, ili šapom


  Mnoge mačke često šapom guraju, ili prevrću posudu sa vodom koju ste im tek pružili. Ovo neuobičajeno ponašanje stručnjaci objašnjavaju time što je nemirna voda mnogo zanimljivija ljubimcima nego mirna - za koju se instinktivno obično vezivalo to da je zagađena, ili puna parazita. Ovo ponašanje je normalno i vuče korene iz davnih vremena kada su naši ljubimci živeli u prirodi, ili pak lovili ribu i vodozemce u njoj.

Fantomski simptomi bolesti


  Životinja usvaja razne oblike ponašanja tokom svog života i često je u stanju da situaciju izmeni u svoju korist. Neki psi vremenom shvate iz iskustva da svaka manifestacija bolesti, ili slabosti bude propraćena većom pažnjom vlasnika, boljom negom, poslasticama i sl. te u prisustvu vlasnika mogu namerno ponavljati određenje pojave kao što su kašalj, učestalo češanje, ili hramljanje. Odlazak veterinaru, pregledi i analize ne pokazuju nikakve simptome, a terapija ne daje rezultate. Često se desi da vlasnici budu nezadovoljni tretmanom, menjaju veterinara, različite suplemente i lekove dok se ne ispostavi vremenom da se simptomi pojavljuju samo u prisustvu vlasnika, ali ne i prilikom pregleda veterinara, ili prisustva drugih ljudi.
  Ukoliko se nepobitno utvrdi da ne postoje zdravstveni problemi, tretman ovakvog ponašanja je ignorisanje fantomskih simptoma i nagrada kada pas ispoljava normalno ponašanje.

Vijanje sopstvenog repa


  Ovo često smešno i zanimljivo ponašanje pasa u normalnim uslovima uglavnom služi za privlačenje pažnje, ili pražnjenje viška energije Vašeg ljubimca.
  Ipak, ukoliko se često ponavlja može značiti da pas ima kožne parazite, alergijski dermatitis, ili upalu analnih žlezda na tom delu tela. Ukoliko ne možete da skrenete pažnju psa dok učestalo vija svoj rep ovo može biti znak i težih psiholoških poremećaja poput opsesivno-kompulsivnog poremećaja, i povodom toga bi bilo najbolje da konsultujete svog veterinara koji će dati medikamentoznu terapiju (anksiolitike, benzodijazepine i antidepresive).

Pas vija rep
Vijanje sopstvenog repa spada u normalne reakcije, ukoliko nije previše i prečesto izraženo

Bekstvo


  Bežanju su skloni ljubimci koji su se loše socijalizovali sa drugim životinjama i ljudima. Ovo ponašanje izraženo je kod pasa koji su rano odvojeni od majke, koji su previše razmaženi, ili pak zlostavljani od strane vlasnika, jedinke koje su izložene negativnoj hijerarhijskoj promeni u porodici (na primer dolaskom deteta u porodicu), a česta su bežanja od kuće i zbog seksualnih stimulanasa u okolini.
Pas obično beži prvo na kraće vreme, potom na duže, a ukoliko u novoj sredini stekne viši hijerarhijski status, nađe dovoljne količine hrane, ili tamo nisu inhibirani stimulansi koji su mu bitni - može se dogoditi da ljubimac uopšte nema želju da se vraća kući.

  Ukoliko se ponavlja, bežanje ukazuje na veliki problem u ponašanju, ili odnosu pas - vlasnik i potrebno je dugo i strpljivo raditi na obnovi odnosa i razumevanju razloga problema.
  Obično se preporučuje za početak ograditi psa, posvetiti mu više pažnje kroz davanje omiljene poslastice, šetnju i igru, uključiti ga u zajedničke porodične aktivnosti, kao i nabaviti još jednog psa, a sve u cilju stvaranja koherentnije zajednice. Oko ovih aktivnosti najbolje je konsultovati se sa veterinarom, jer slučajevi i razlozi bega mogu biti šarenoliki, kao i pristup problemu i njegovo rešavnje.

Dočekivanje vlasnika


  Dočekivanje uz radost, lavež, skakanje na vlasnika i posetioce je normalan ritual za većinu pasa. Ovo ponašanje ne bi trebalo da smeta, ali može biti neprijatno ukoliko je pas velike rase, ukoliko previše agresivno pokazuje naklonost, ili je na primer blatnjavih šapa.
  Najčešća reakcija vlasnika na takav vid ponašanja je povišen ton, pretnja, ili čak i udarac - što pas ne razume. Ovako pomešani signali kod psa stvaraju konfuziju i osećaj odbačenosti što može rezultovati još agresivnijom "radošću" i dočekom, ili povlačenjem u sebe i depresijom.
  Pravi "lek" za preveliku ushićenost ovog tipa je da se vlasnik jedan period uzdrži od bilo kakve nagle reakcije, čak i ignoriše ove izlive. Vremenom će se intenzitet radosti dočeka smanjiti usled nedostatka povratne reakcije vlasnika i tada je vreme za uspostavljanje novog rituala gde ćete prići psu, lagano ga pomaziti i pričati sa njim, pritom ne dozvolivši da skače po Vama.

  Normalnim i uobičajenim ponašanjima za ljubimce možemo dodati i glasno mjaukanje/zavijanje, vrtenje u krug pre spavanja, krivljenje glave i načuljivanje ušiju prilikom Vašeg obraćanja ljubimcu, zavlačenje u nedostupne delove stana, nameštaja, ili dvorišta; lizanje lica i ruku vlasnika kojim se pokazuje naklonost, "trčanje" u snu itd.
Ovakva ponašanja je potrebno razumeti i prihvatiti ih, ili ih je relativno lako korigovati u određenom vremenskom periodu ukoliko je to moguće.

  O sindromu malog psa - formi ponašanja za koju su prvenstveno "krivi" vlasnici malih pasa više možete pročitati OVDE.

Pas i mačka


  Teža, patološka stanja obuhvataju čitav niz neželjenih i neuobičajenih ponašnja, ali praćenih posledicama po psihičko i fizičko stanje životinje, ili ljudi u njihovoj okolini. Ovakva ponašanja se ne mogu redukovati jednostavno i najčešće je potrebna asistencija stručnog lica, dresera i veterinara, kao i primena lekova kroz duži vremenski period da bi se stanje popravilo.

  U ova stanja spadaju duži anksiozni i depresivni periodi, agresivni ispadi, fobije, nezainteresovanost za parenje i čuvanje mladunaca, halucinacije, teški stresovi i loši rituali, praćeni posledicama kao što su ujedanje, izazivanje i agresivnost prema vlasniku, povlačenje u sebe, izostanak reakcije na spoljne stimulanse, proždrljivost, odbijanje hrane, samopovređivanje, konstantno jecanje, zapuštanje higijene, kardiološki i hormonalni problemi, napad panike, kao i inkontinencija (koja nije uzrokovana starošću i neurološkim problemima).

  Uzroci ovakvog ponašanja vuku korene iz rane mladosti ljubimca, lošeg odnosa vlasnika prema njima, lošem majčinskom ponašanju, traumi, kriznim situacijama, ili su povezane sa bolestima u starosti kao što je na primer senilnost.

Poremećaji ponašanja kod mladunaca


  Uzroci psiholoških problema kod mladunaca, pogotovo štenaca, su najčešće odvajanje, ili odbijnje od majke, prelazak u novu sredinu, strahovi od napuštanja, odrastanje u boksovima bez dovoljne socijalizacije, bez pažnje i mentalne stimulacije.
  Set ovih okolnosti dovodi do emocionalne zatupljenosti, nezainteresovanosti, javljanja paničnih epizoda, teškoća u socijalizaciji, anksioznosti, stresa i posledično depresije, kao i pojave agresivnosti.

  Javljaju se i fizičke manifestacije kao što su paničan strah, ubrzano disanje i puls, uriniranje, defekacija, povraćanje, gubitak svesti, destruktivno ponašanje, samopovređivanje, pad imuniteta, poremećaji u ishrani i sl.

Štene


  Pored saveta srtučnog lica o korekciji ponašanja i vlasnika i pasa da bi se ovakve pojave predupredile na svakodnevnom nivou, često je potrebno i uvođenje neuroleptika, antidepresiva i beta-blokatora u terapiju.

  Treba skrenuti pažnju vlasnicima da dobro izaberu i informišu se o odgajivačima, uslovima držanja ljubimaca i pročitaju svete za vlasnike kućnih ljubimaca dostupne na internetu da bi predupredili početničke greške u kontaktu sa novim članom svoje porodice. Čeka Vas uzbudljiv posao, koji iziskuje visoku motivisanost, mnogo ljubavi i strpljenja, kao i učešće čitave porodice.

Poremećaji ponašanja kod odraslih jedinki


  Ovi poremećaji mogu ići u dva pravca: ka anksioznom/depresivnom i agresivnom ponašanju. Uglavnom se dešavaju u odnosu čovek - ljubimac i uglavnom su stečene zbog loših odnosa, nerazumevanja, nepažnje i neusklađene hijerarhijske organizacije.

  Uzrok disbalansa u hijerarhijskim odnosima je najčešće taj što je  mladunčetu od dolaska u porodicu dozvoljeno da uživa sve privilegije koje ima dominantna jedinka. Onda, odrastanjem, te povlastice polako prestaju da važe i životinja oseća da gubi položaj u porodici koji je do tada imala. U ovakvoj konfliktnoj situaciji, ljubimac će koristiti agresivnost kako bi nekako očuvao svoj status. Prognoza lečenja poremećaja agresivnosti je povoljna, ukoliko su i gazde svesne da treba da sarađuju.

  Anksioznost (napetost, strepnja) i depresija posledično, javljaju se kod odraslih jedinki koje usled straha, razvijene fobije, promene sredine, ili neskladnih porodičnih odnosa, prestaju da se ponašaju svojstveno svojoj vrsti - povlače se u sebe, ne reaguju na spoljne stimulanse osim u slučaju jake emocionalne napetosti koja se organski manifestuje digestivnim poremećajima - najčešće povraćanjem i dijarejom, zatim gušenjem, odbijanjem hrane, nesvesticom, ubrzanim disanjem i pulsom i sl.

  Ovakvo stanje, ukoliko potraje, mora biti lečeno medikamentoznim putem. Potrebno je pružiti dosta pažnje i vremena ljubimcu, dati mu zadovoljavajuću mentalnu stimulaciju, raditi zajednički na prevazilaženju strahova i slušati savete stručnjaka pošto lečenje ovakvih oblika ponašanja se često sprovodi u nekoliko faza u zavisnosti od poboljšanja stanja, što je individualna stvar.

Poremećaji u majčinskom ponašanju


  Ovi poremećaji uslovljeni su lošom, ili nedovoljnom socijalizacijom i kod životinja koje su se dobro uklopile sa ljudskom, ali ne i sa svojom vrstom. U većini slučajeva, parenje je ostvarivano prisilno, ili veštačkom oplodnjom.
U normalnim situacijama, ženka bi se umirila na jednom mestu gde bi trebalo da donese na svet svoje mladunce, ali u ovakvoj situaciji ona trči uznemireno, traži prisustvo svojih vlasnika i okoti svoje mladunče u hodu ostavljajući ga. Ovi mladunci obično i uginu ako nema ko da se stara o njima. Mnoge ženke u ovoj situaciji moraju da se oštene carskim rezom pošto nemaju volje ni da se dovoljno napregnu. Sam carski rez takođe može ostaviti posledice po odnose ženki i mladunaca, jer nije došlo do prirodnog procesa, što u retkim situacijama može biti psihološki problem za ženku.

Situacija može biti i gora, kada umesto zanemarivanja mladunca, ženka počne da ga napada, ili čak i usmrti.

  Pristup koji prvo treba probati je da vlasnici sa vidnom radošću probaju da prinesu mladunče, uz veliku pažnju, maženje, poslastice i blage reči. Da se dojenje odvija uz prisustvo i odobravanje vlasnika, a po potrebi ženki se mogu prepisati lekovi sa anksiolitičkim delovanjem da bi se donekle smanjila burna reakcija. Preporuka je takođe mazati ženki bradavice gelom koji sadrži lokalne anestetike kako bi sam proces dojenja za njih bio što manje uznemirujuć. Ovakve ženke ne treba ponovo pariti dok se primarni poremećaj u ponašanju medikamentozno ne reguliše.

Terapija


  Esencijalna terapija za sve vidove neuobičajenog i nepoželjnog ponašanja je prvenstveno savet stručnjaka, veterinara, ili dresera kako se ophoditi i šta uraditi da bi se stanje promenilo na svakodnevnom nivou. Pravilno razumevanje prirode ponašanja ljubimaca je od najvećeg značaja da bi moglo adekvatno da se reaguje u različitim situacijama.

  Medikamentozna terapija je takođe terapija izbora kod većine stanja i uključuje upotrebu anksiolitika, antidepresiva, neuroleptika, sedativa, beta-blokatora i simptomatske terapije npr. lekove protiv povraćanja i dijareje.

  Kastracija i hormonalna terapija mogu samo donekle i vrlo ograničeno pomoći kod određenih stanja ukoliko su ona povezana sa hormonalnim statusom životinje. Agresivnost jedinke može biti smanjena ovim postupkom, ali ipak većina problema ima veze prvenstveno sa potpuno drugim faktorima, te se ne može sa sigurnošću očekivati da bi kastracijom problemi ponašanja mogli biti trajno rešeni.
Druge hirurške metode kao što je lobotomija izbačene su iz prakse.

Fizikalna terapija kućnih ljubimaca

 
Fizikalna terapija u veterinarskoj ortopediji


   Posle hirurške intervencije, ili završetka terapije lekovima -  nastavak rehabilitacionog procesa ljubimaca uglavnom potpuno izostaje, ili nije do kraja realizovan.

   Ovo je jedan od segmenata kojima veterinarska praksa u našoj zemlji nije dovoljno posvetila pažnju - često zbog nedostatka materijalnih sredstava, neophodne opreme, slabe edukacije i interesovanja samih vlasnika.

   Upravo primenom različitih rehabilitacionih tehnika cilj je ubrzati oporavak, povećati pokretljivost i smanjiti hroničan bol posle hirurgije, povrede, ili oboljenja.

   Fizikalna terapija je skup neinvazivnih procedura, koje primenom blagotvornog dejstva toplote i hladnoće, elektromagnetnim talasima, masažom, primenom svetlosne terapije (infracrveno svetlo i laser) i ultrazvukom deluju na ubrzanje metaboličkih procesa povređenog tkiva, poboljšanje cirkulacije, regeneraciju ćelija i vraćanje pokretljivosti, ravnoteže i snage u zglobovima.


Fizikalna terapija kod pasa i mačaka
Blagotvoran učinak terapije ispoljava se posebno kod povreda zglobova, posle hirurgije i lomova kostiju pasa i mačaka

   Sve ove metode na prirodan, bezbolan, ugodan i opuštajući način nekad i za 50% skraćuju vreme do potpunog oporavka ljubimca! Tretmani masaže, akupresure i vežbe istezanja već posle 3-5 tretmana pokazuju vidljive znake oporavljanja ljubimca. Preporuka je da prvih par tretmana treba realizovati 2x nedeljno, a nakon toga se prelazi na jednonedeljne dolaske do rešenja problema, ili kontinuirano u svrhu održavanja postignutih poboljšanja.

   Pored ljubimaca koji su imali hirurški zahvat, neurološki, ili ortopedski problem, značajna kategorija ljubimaca kojima je potrebna fizikalna terapija su seniori, sportski psi, ljubimci sa hroničnim artritisom, ljubimci skloni hroničnim upalama i padu imuniteta, rase sklone problemima sa kičmom, displazijom kukova i laktova, ljubimci sa disajnim problemima, cirkulacijom, hormonalnim statusom, problemima kolenog zgloba itd. Rehabilitacioni plan treba da se radi individualno, za svaku životinju ponaosob, uzimajući u obzir faktore kao što su: primarna bolest, starost, rasa, temperament, ishrana i način života.

Fizikalna terapija ljubimaca u Panvetu
Tretmani fizikalne terapije u Panvet veterinarskoj stanici

   Jedina ogrničenja primene fizikalne terapije jesu kancer, visoka temperatura, tromboza krvnih sudova i zarazne bolesti - posebno dermatološke zarazne bolesti. Kada se otklone primarni uzročnici, i ovi ljubimci mogu bez ikakvih problema ući u rehabilitacioni proces primenom fizikalne terapije.

    U Panvet ambulanti nudimo opciju fizikalne terapije i rehabilitacije ortopedskih, upalnih, neuroloških i bolnih stanja primenom laserske terapije, masaže i magnetoterapije. 
   Ove metode mogu značajno podstaći regenerativne procese u mišićima, kostima, tetivama, nervima i zglobovima, eliminisati bol i ubrzati zarastanje rana. Terapije traju u zavisnosti od veličine i starosti ljubimca, kao i težine bolesti - obično oko 15 do 20 minuta. Potrebno je predhodno zakazati termin na naš broj telefona 024/571-920.

Artritis kod pasa infografika
Artritis - upala zgobova kod ljubimaca je oboljenje koje se može uspešno tretirati fizikalnom terapijom

Štenećak - virusno oboljenje psa

 
Štenjećak distemper kod pasa



   Ovo zarazno, teško i lako prenosivo virusno oboljenje pasa izaziva veoma otporan virus sličan virusima boginja i goveđe kuge. U početku štenećak daje simptome slične gripu, da bi se kasnije javio širok spektar različitih poremećaja i posledica koje zavise od više predispozicionirajućih faktora: starosti (češće oboljevaju štenci od starijih pasa), otpornosti organizma, kvaliteta ishrane, predhodnih akutnih i hroničnih oboljenja, prisustva parazita u organizmu, rase (podložniji su mu koker španijeli, nemački ovčari i irski seteri), pravilne vakcinacije, tkiva/organa koje je najviše pod uticajem virusa i sl.

  Bolest je raširena po čitavom svetu. Izvor zaraze su obolele, inficirane životinje bez vidljivih simptoma, divlje životinje, kao i one koje su prebolele bolest - kod kojih se i dalje virus luči u spolješnju sredinu putem telesnih tečnosti, sekreta iz očiju i nosa, stolice i mokraće, kapljično kašljanjem i kijanjem, ili preko zajedničkih predmeta npr. igračaka za pse, čak i čovek nesvesno često bude prenosilac ovog virusa kroz igru i kontakt sa obolelim životinjama. Može se desiti da se zdrav pas zarazi i samim boravkom na mestu gde je predhodno bio zaražen pas.

štenci canine distemper štenećak
Štenci su najugroženiji od infekcije štenećakom (canine distemper)

  Infekcija je učestalija zimi, jer virus može dugo opstati u spoljnoj sredini, a i imunitet pasa je niži u hladnom periodu godine. Štenci stari 3-6 meseci i nevakcinisani stariji psi su posebno prijemčivi, zbog svoje nedovoljno stečene otpornosti na virus, ali svaki pas može oboleti ako ima predispoziciju za oboljenje pri pravim uslovima. Smrtnost se kreće od 30-80% u zavisnosti od predhodno nabrojanih faktora.

Simptomi


Inkubacija bolesti traje obično 3-6 dana, ili nešto duže.

  Simptomi štenećaka su generalno šarenoliki. Subklinički i blaži oblici su zastupljeni u 50-70% slučajeva, dok su akutni, hronični i teži slučajevi - gde se bolest potpuno razvila, ili vratila, teži sa aspekta kompleksnosti simptoma, eventualnih posledica i dužine lečenja.

Prikaz slučaja štenećaka
Prikaz slučaja štenećaka na Panvetovom instagram nalogu

  Blagi oblici infekcije manifestuju se u vidu smanjenog apetita, apatije, kratkotrajne groznice, infekcije gornjih respiratornih puteva sa upalom krajnika, kašljem i teškoćama u disanju, a postoji i serozni iscedak iz nosa i očiju, povraćanje i proliv.

  Akutni oblik bolesti karakteriše visoka telesna temperatura nakon perioda inkubacije, ovi simptomi slični gripu traju 1-2 dana, zatim sledi faza zatišja - gde životinja može potpuno izgledati zdravo (za to vreme virus prodire u krv i putem nje u druga tkiva), da bi se posle 24-48h opet pojavila temperatura sa čitavim nizom simptoma i komplikacija u zavisnosti od lokalizacije sistema organa koje je virus napao - respiratorni, crevni, kožni, ili nervni. Dolazi do imunosupresije usled pada broja belih krvnih zrnaca, a često i do sekundarnih bakterijskih infekcija, posebno u digestivnom, respiratornom i urinarnom traktu, koje umnogome otežavaju izlečenje.

- Od respiratornih simptoma bolesti zapaža se upala grla, upala i iscedak iz nosa i očiju koji je u početku vodenast, a kasnije gnojan, zatim konjuktivitis, laringitis, bronhitis i kašalj koji je u početku suv, a kasnije vlažan i bolan. Pas otežano diše i ukoliko dođe do razvoja gnojne bronhopneumonije životinja ima male šanse za izlečenje.

- Kod crevnog oblika bolesti zapaža se otečenost krajnika i gastro-enteritis koji su praćeni povraćanjem, prolivom i dehidratacijom. Pas je malaksao, jezik mu je često beo, usta suva i ima neprijatan zadah. Proliv je penušav, ali retko sa primesama krvi.

- Kod kožnog oblika javljaju se najpre crvene mrlje, zatim sitni čvorići, pa mehurići ispunjeni bistrim sadržajem - slični boginjama kod ljudi, koje kasnije postanu gnojne i javljaju se kraste. Ovaj oblik je relativno redak i blaži je u odnosu na druge akutne oblike.

- Nervni oblik štenećaka javlja se obično pri kraju akutne faze bolesti, ili nekoliko nedelja, pa i meseci nakon prividnog ozdravljenja, a karakteriše ga prodor virusa u likvor, stvaranje lezija u mozgu, oštećenja nervnog tkiva koja se najčešće manifestuju grčevima, odsustvom koordinacije, epileptičnim napadima, gubitkom ravnoteže, grčenjem mišića vilice, kapaka i nogu. U ređim slučajevima se stvara uvećanje i hiperkeratoza šapa, ili nosne pečurke. Ovaj oblik se vrlo često završava smrtnim ishodom.

Štenećak kod pasa


  Hronični oblik bolesti se uglavnom manifestuje teškim oštećenjima centralnog nervnog sistema - tikovima, nevoljnim pokretima i oduzetošću, oftalmološkim komplikacijama i gubitkom čula vida, sluha, ili njuha, zatim poremećajem rasta i strukture zuba kod štenaca, atrofija mišića, anoreksije, pojave propadanja tkiva - nekroze itd. Prognoze za oporavak od ovog oblika bolesti su vrlo loše i ona se uglavnom završava smrtnim ishodom.

Dijagnoza


  Sagledavanjem kompletne slike bolesti - na osnovu karakterističnih simptoma, informacija o (ne)vakcinaciji, opšteg stanja, kliničke slike i laboratorijskih parametara kao što su limfopenija (smanjen broj belih krvnih zrnca), trombocitopenija i anemija može se postaviti dijagnoza bolesti. Postoje i brzi testovi za određivanje bolesti koji potvrđuju ranije uzetu anamnezu.

Lečenje


  U prva 2-3 dana, moguće je sprovesti terapiju hiperimunim serumom vakcinisanog psa, ili imunoglobulinima. Nedostatak ovog vida terapije je što se u tom periodu teško može sa sigurnošću utvrditi da je u pitanju oboljenje od virusa koji uzrokuje ovu bolest, a ovakav tip  imunizacije nije opcija u kasnijim stadijumima bolesti.

Pas


  Radi predupređenja sekundarnih bakterijskih infekcija daju se antibiotici širokog spektra. Za podizanje opšte otpornosti organizma, zbog anoreksije i atrofije tkiva potrebno je davati multivitaminske suplemente. Ishrana psa je podrazumeva davanje hrane sa dosta belančevina i ugljenih hidrata, a sa malo masti. Treba insistirati na davanju tečnosti da bi se izbegla dehidratacija organizma zbog visoke temerature, povraćanja, proliva i ekskrecije iz nosa i očiju. Ostala simptomatska terapija zavisi od konkretnog slučaja i tipa bolesti, na primer ako su u pitanju neurološki ispadi, psu treba davati terapiju u vidu antikonvulziva, benzodijazepina, sedativa i antiepileptika (za regulaciju grčenja, nevoljnih pokreta i pareze). Poželjno je da pas oboleo od štenećaka ostane u stacionaru veterinarske ambulante da bi se kontinuirano pratilo njegovo stanje i davala adekvatna terapija.

  Lečenje generalno mora biti dugotrajno i može biti relativno uspešno, osim u slučaju teških oblika oboljenja i neuroloških ispada koji ne reaguju na simptomatsku terapiju.

Preventiva i vakcinacija


  Preventivno vakcinisanje je najbolji vid zaštite od ove teške bolesti za Vašeg ljubimca.

  Profilaksa vakcinacijom mora biti kontinuirana, najčešće počev od sedme nedelje života šteneta. Štenad koja piju majčino mleko dotle su zaštićena antitelima protiv ovog virusa iz majčinog mleka. Štenci koji ne piju majčino mleko, ili ukoliko kuja nije vakcinisana, moraju se ranije vakcinisati - u 2. ili 3. nedelji starosti. Period stvaranja imuniteta posle vakcinacije je oko 15 dana. Ukoliko postoji opasnost od pojave štenećaka u leglu pre punog dejstva vakcine i postizanja odgovarajućeg nivoa titra antitela u krvi, štenci se mogu zaštititi i pasivno - davanjem seruma, a ovakva zaštita traje 2-3 nedelje. Kuje se mogu vakcinisati pre parenja, ili u prvoj polovini graviditeta u cilju zaštite štenaca putem antitela iz majčinog mleka dok sisaju.

Šema vakcinacije:

  Postoji više šema vakcinacije štenaca, u zavisnosti od zdravstvenog stanja i uputstva proizvođača vakcine koja se upotrebljava. U Panvet anbulanti primenjujemo najčešće sledeću šemu:

Šema vakcinacije u Panvet ambulanti, Subotica


 U prvoj godini života:
 - Vakcinacija u ranom periodu (najčešće u 4-5. nedelji života) sprovodi se davanjem jednovalentne vakcine, ili dvovalentne vakcine protiv štenećaka i parvovirusa, ukoliko je to potrebno po preporuci veterinara.
 - Prva vakcinacija obavlja se u 2,5. mesecu (8. nedelja) života, kada se daje polivalentna vakcina (5-, ili 7-valentna vakcina kojom se vrši imunizacija protiv više zaraznih bolesti, načešće protiv štenećaka, hepatitisa, parvoviroze, parainfluence i leptospiroze u kombinaciji).
 - Revakcinacija se potom sprovodi u 3,5. mesecu (14. nedelji) života istom polivalentnom vakcinom.
 - Revakcinacija se sprovodi i u 5. mesecu (20. nedelji) života štenaca, istom vakcinom.

U svakoj narednoj godini, jednom godišnje:
 - svake godine u isto vreme sprovodi se revakcinacija, takođe istom polivalentnom vakcinom.

Vakcinacija pasa protiv štenećaka
Važno je pravilno ispratiti šemu vakcinacije za maksimalnu zaštitu od virusa

  Ovo je jedini način da Vašeg ljubimca adekvatno zaštitite od dejstva ovog virus zajedno sa ostalim merama prevencije: adekvatnom i raznovrsnom ishranom, suplementacijom, redovnim pregledima, čišćenjem od parazita, čuvanjem od zaraženih pasa i dobrom higijenom samog psa i mesta gde jede i spava. Ne treba zaboraviti da bez ovih mera podrške vakcinaciji, Vaš pas u određenim uslovima može dobiti štenećak iako je bio vakcinisan. 

  Pored vakcinacije potrebno je izvršiti dehelmintizaciju pasa (čišćenje od unutrašnjih parazita) i to u 3., 5., i 7. nedelji života. Po potrebi se ovaj proces može ponoviti i više puta.

  Iz toga proizilazi da vakcinacija sama po sebi, nekad i u malom broju slučajeva, ipak nije dovoljna, i da treba da sprovedemo sve raspoložive mere prevencije da bi adekvatno i višestruko zaštitili našeg psa od ove opake bolesti.

Panvet tim